OSVRNI SE U GNEVU - UMETNICI
OSVRNI SE U GNEVU - DRUGI O PREDSTAVI
DŽIMI PORTER PONOVO MEĐU NAMA

Osmi maj 1956. godine upisan je crvenim slovima u povesnicu britanskog pozorišta. Tada se rodio Džimi Porter, lik u drami Osvrni se u gnevu Džona Ozborn a , pisca koji tada još nije bio napunio 27 godina. Kad se te večeri londonska premijerska publika upoznala sa Džimijem Porterom u Rojal kortu na Sloun skveru, on je već bio odrastao čovek, mlad, neobičan, teško definljiv, nesvakidašnji, ali koga je upravo mlada generacija Britanaca prepoznala kao svog predstavnika.
Kako to biva, taj lik od pozorišnih reči i ćutnji, koji nikada nije postojao, postao je stvarniji od svih onih koji su ga sa razumevanjem gledali. Takvi su bili Evgenije Onjegin i Grigorij Pečorin za mladu rusku inteligenciju u prvoj polovini XIX veka, a Ruj Blaz Francuzima nekako u isto vreme. I Džimi Porter je imao svog blizanca, istina godinu dana starijeg i na filmskom platnu, a to je Džems Dinov „ buntovnik bez razloga “ – Džim Stark.
Istoričari pozorišta tvrde da britansk a kritika na premije ri nije shvatila ko je Džimi Porter. Da nije umela da ga definiše. To je možda tačno za većinu kritičara (to nemam priliku da proverim), ali zato je postojao jedan m eđu njima - Kenet Tajnan, izuzetan kritičar kakvog London više neće imati i koji će već pet dana posle premijere ispisati, ne samo nadahnut, već i preciz a n sud o liku Džimija Portera, koji stoj i i danas kao osnov svakog razmišljanja o ovom pozorišnom „ buntovniku bez razloga “ :
„ Osvrni se u gnevu prikazuje posleratnu omladinu , onakvu kakva ona jeste, sa posebnim naglaskom na pripadnicima neuniverzitetske inteligencij e koji živ e u stanu gde su bebi-siteri, a nedeljne novine dele na ' snobovske ' i ' idiotske ' . To što je uradio već je samo po sebi poduhvat, a što je to uradio prvom svojom dramom - pravo je malo čudo. Prisutne su sve vrednosti koje smo žudeli da vidimo na sceni – sklonost ka anarhiji, instinktivno levičarstvo, automatsko odbacivanje ' zvaničnih ' stavova, nadrealistički smisao za humor , nehajni promiskuitet, osećanja da nema tog krstaškog rata zbog koga bi se vredelo boriti, još sve to podvučeno nepokolebljivim uverenjem da nema toga koji umre da ga treba oplakivati “ .
Ozbornov komad Osvrni se u gnevu nije bio bitan samo za britansku dramsku književnost i pozorište, već i za naše pozorište. Živa i radoznala uprava Beogradskog dramskog pozorišta, koja je već bila zaslužna što je svojoj publici otkrila angloameričku dramsku književnost – Džona Pristlija, Artura Milera, Tenesija Vilijamsa, Alena Patona, Kliforda Odetsa, prikazala je 30. marta 1958. godine, dakle jedva dve godine posle londonske premijere Ozbornov komad, koji se pokazao, kao i u Lon donu , kao pravo otkriće.
Sećam se da smo u Džimiju Porteru i mi mladi u Beogradu odmah prepoznali svog savremenika, a u njegovom tumaču , Slobodanu Peroviću , glumca naše generacije. Voleli smo njegovu nemarnu dikciju, nemarniju čak i od one Ljube Tadića u Raskoljnikovu pet godina pre toga. Bio je to potpun raskid sa predratnom kristalno jasnom dikcijom Narodnog pozorišta, pa čak i slobodnija varijacija na daleko savremeniju dikciju Jugoslovensko g dramskog pozorišta, čiji je neprikosnoveni predstavnik bio Branko Pleša. Ja sam tada već godinu dana bio asistent režije i mlađi dramaturg u JDP. Kad sam pošao na premijeru Ozbornovog komad a , u računovodstvu su mi rekli da je Cica (tako smo zvali Perović a ) neko vreme bio njihov mladi pomoćni službenik, koji se baš nije snalazio u brojkama, ali se tu po hodnicima JDP zarazio teatrom, bežeći za vreme radnog v r em ena iz računovodstva na treću galeriju, odakle je pratio kako njegovim vršnjacima , Pleši i Žigonu , režiraju Stupica, Tanhofer i Mata Milošević.
Mislim da mi ne bismo Džimija Portera prihvatili do te mere kao svog savremenika da nije bilo Cicine bitne promene u načinu izražavanja. U tom jezičkom nemaru bio je prećutne pobune protiv navika i pravila građanskog življenja. U fjakastom odnosu prema životu i okolini ima tog specifičnog ozbornovskog gneva, koji nije žestok već nekak o prigušen, koji čak nema potrebu da definiše objekat svoga otpora.

Ne znam šta će Džimi Porter značiti za mladu publiku Beograda 2007. godine. Postoji još jedan Džimi Porter, onaj iz Ozbornove poslednje drame Déjà vu, koju je napisa o negde pred svoju smrt 1994. godine. On ima oko sedamdeset godina, gotovo pola veka više od onog Džimija koji se 1956. osvrtao u gnevu. Pokazalo se da taj o s tareli Džimi Porter publici nije bio zanimljiv koliko onaj gnevni , u svojim poznim dvadesetim godinama, kome je od ratnih dana Drugog svetskog rata bilo prošlo nešto više od jedne decenije. Isto k oliko je jednom delu naših mlađih ljudi u prvoj zrelosti prošlo od naših ratnih dana s kraj a XX veka. Ali i nezavisno od toga, kao svako snažno delo , komad Osvrni se u gnevu ima univerzalnu vrednost za sve generacije i za mnoga buduća vremena, baš kao što je recimo imaju Puškinova poema Evgenije Onjegin ili Ljermontovljeva povest Junak našeg doba. Sa punim uverenjem dramu Osvrni se u gnevu uvrstio sam u svoj u antologij u britanske drame „ Pre i posle gneva “ (Zepter Book, 2001), kao dramu vododelnicu između onog što je pisano pre i posle nje.
U svakom slučaju smatram da se komad Osvrni se u gnevu s puno razloga danas našao na repertoaru Narodnog pozorišta, najstarijeg teatra u našem gradu, kao istinska klasika – a to ne znači delo po ko je m je popala pozorišna prašina, već koje ima trajne scenske i životne vrednosti.

Jovan Ćirilov
Februar , 2007.



Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs

UNESITE VAŠ KOMENTAR - OSVRNI SE U GNEVU
  • Prepišite Anti-Spam kod:
    8622b

  • Napomena:
    - Ime, komentar i anti-spam kod su obavezni podaci.
    - Prilikom pisanja komentara slažete se da komentari ne sadrže sledeće: VELIKA slova, reklamiranje, prozivanje, psovanje, vređanje i sadržaj koji se ne odnosi na predstavu. Svi komentari koji ne zadovoljavaju postavljene kriterijume biće obrisani sa portala.