NE IGRAJ NA ENGLEZE - UMETNICI
NE IGRAJ NA ENGLEZE - DRUGI O PREDSTAVI
Sudeći po tekstu Ne igraj na Engleze, Vladimir Đurđević (1977) ima sve preduslove da postane autor prepoznatljivog i specifičnog rukopisa među našim najmlađim dramatičarima. Konkretno, to znači da se, barem u ovom slučaju, pomenuti rukopis ukazuje kao originalna kombinacija realističkog (šta god to značilo) prosedea i različitih elemenata iz ironičnog i tragikomičnog spektra.
U središtu Đurđevićevog, samo prividno „lakog” zapleta, nalaze se trojica urbanih tridesetogodišnjaka, „zaglavljenih” već negde na prvim životnim krivinama – ili zbog inferiornosti prema zaposlenoj supruzi (Paun), ili zbog nemogućnosti da se dokaže kroz površne seksualne avanture (Piksi), ili pak neodoljivog nagona da, koristeći kao „masku” nevine šale, ponižava sopstvene prijatelje (Bule). Međutim, isto toliko bitan protagonista drame Ne igraj na Engleze – protagonista koji se istovremeno nalazi i u njima, ali i izvan njih – jeste jedan od suštinskih zloduha ljudske prirode: strast prema kockanju, tačnije klađenju.

Pojavni oblik ove opsesivne strasti jeste, za Đurđevićeve junake, klađenje na rezultate utakmica različitih nacionalnih fudbalskih liga: zašto je u ovom slučaju to baš engleska liga, o tome malo kasnije. Na planu formalnog razvoja zapleta, autorov izbor „sportske strasti” omogućava mu da se, paralelno, ali i isprepleteno sa rastom tenzije zbog iščekivanja fudbalskih rezultata kao i napetosti koje te promene izazivaju kod likova – realizuje analogni tok, tačnije buđenje i razvijanje nesporazuma i sukoba među trojicom prijatelja. Reč je ne samo o konfrontacijama koje proističu iz njihovog različitog formalnog položaja (različite kladioničke prognoze, a time i sudar protivrečnih očekivanja) već, kako se sve otvorenije ispostavlja, i iz određenih događaja u (bliskoj) prošlosti, koje su ugodnu mušku i kockarsku idilu trojice lakomislenih prijatelja već usmerili prema sferama zavisti, nepoverenja i obmane.

REČ REDITELJA
Retko kada se dogadja da jedna drama poseduje jedinstvo mesta, vremena i radnje, a da svojom tematskom i idejnom osnovom obuhvati sudbinu čitave jedne generacije i sažeto opiše stanje stvari na kraju jedne epohe. Tekst „ ne igraj na engleze“ vladimira djurdjevića je takva drama, i to je ono što me je navelo da je postavim na scenu.
„Linija manjeg otpora“ jeste kredo kojim se vode paun, bule i piksi – junaci komada. Baveći se pomnim posmatranjem teleteksta, pravljenjem precizne strategije kako da se na utakmicama engleske lige zaradi što više novca i organizovanjem rituala praćenja razultata, ova tri momka su zaboravila da zapravo žive svoj život. Pošto je uvek neko drugi kriv za probleme koji ih prate, pošto je „u srbiji nemoguće živeti“ i pošto se sve to može zaboraviti uz konzervu piva i tiket, oni su na to čuveno parče papira položili ne samo svoj novac, već i svoje dvadesetosmogodišnje prijateljstvo - čitav život.
Likovi ovog komada su izuzetno realistični. Upravo zbog toga su neverovatno smešni i nezamislivo tužni u isto vreme. Gledajući ih, svako će se prisetiti da u kraju ima po jednog pauna, buleta ili piksija, ali je pitanje da li će sebi priznati da u sebi poseduje po malo od sve trojice.



Izvor: http://www.bdp.rs

UNESITE VAŠ KOMENTAR - NE IGRAJ NA ENGLEZE
  • Prepišite Anti-Spam kod:
    7b2eb

  • Napomena:
    - Ime, komentar i anti-spam kod su obavezni podaci.
    - Prilikom pisanja komentara slažete se da komentari ne sadrže sledeće: VELIKA slova, reklamiranje, prozivanje, psovanje, vređanje i sadržaj koji se ne odnosi na predstavu. Svi komentari koji ne zadovoljavaju postavljene kriterijume biće obrisani sa portala.