KISEONIK - UMETNICI
KISEONIK - DRUGI O PREDSTAVI
TANJA MANDIĆ-RIGONAT: ... Kiseonik je napisan kao deset kompozicija sa strofama i refrenima, lišen deskripcije, didaskalija. Tekst se ponaša zaista kao poezija, u njemu ni u naznakama ne postoji očekivanje pisca da od nekog imaginarnog reditelja dobije predstavu «preslikač» svoga dela. Naprotiv, reditelj je sprečen da parazitira na leđima pisca i pozvan je da upiše «sebe» u ponuđenu pesmu. Viripajev jednostavno zna da nije fer ni ljudski ni umetnički pisati o slobodi, a nuditi delo na formalnom planu zatvoreno u predrasude o pozorišnom činu. Zato je za mene režija Kiseonika bila kao skok iz mesta preko nekog imaginarnog zida koji juri ka nebu. A u tom zidu su ne samo sva moguća i nemoguća pitanja i prapitanja koja me se žestoko tiču, strahovi i alogičnosti života danas koji vas prosto šamaraju iz «deset kompozicija», već i pitanje kojim «jezikom pričati priču». Jer Kiseonik nije dokumentaristička ilustracija problema civilizacijskog sunovrata u duhu realizma, već poetska sublimacija. Na probama smo glumci i ja po hiljadu puta dovodili u pitanje sve što smo mislili da znamo o životu i pozorištu. Jer Viripajev, kao direktan potomak potrage za drugačijim pozorišnim izrazom, potomak Harmsa, Vedenskog i pozorišne avangarde, alergičan je i opire se svakom «podrazumevanju» kad je pozorište u pitanju.

KRITIKE
Drama Kiseonik Ivana Viripajeva može da se dovede u vezu s postdramskim teatrom (pojam nemačkog teoretičara Lemana), koji se odlikuje ukidanjem naracije i figuracije i, što je je još važnije, emancipovanjem govora od dramske strukture. Kada bismo posegnuli za patetičnim metaforama, rekli bismo da tekst postaje govorna bujica s oštrim i nepovezanim misaono-poetskim talasima.
Jasno je da ovakva forma predstavlja ogroman izazov za inscenaciju. U predstavi nastaloj u koprodukciji Belefa i Jugoslvenskog dramskog pozorišta («zimska» premijera nedavno je održana na sceni Studio JDP-a), rediteljka Tanja Mandić-Rigonat trudila se da maksimalno razigra ovu govornu bujicu, da izgradi plastičan i metaforičan scenski jezik. U suočavanju s tim izazovom, rediteljka je krenula od koncepta prostora: sa scenografom Aleksandrom Denićem, scenu je osmislila kao neku učionicu ili sudsku salu sa klupama, što joj je pružilo osnovu za razmaštavanje odgovarajućih dramskih situacija. Tako su, dakle, pojedini delovi teksta bili smešteni u izmaštane dramske situacije kao što su nadmetanje tužioca i advokata u sudnici, dečja igra u učionici, ispovesti u stanju uduvanosti itd. ...

Ivan Medenica Žeđ za životom, Vreme, 24. XI 2005.


Izvor: http://www.jdp.rs

UNESITE VAŠ KOMENTAR - KISEONIK
  • Prepišite Anti-Spam kod:
    478ea

  • Napomena:
    - Ime, komentar i anti-spam kod su obavezni podaci.
    - Prilikom pisanja komentara slažete se da komentari ne sadrže sledeće: VELIKA slova, reklamiranje, prozivanje, psovanje, vređanje i sadržaj koji se ne odnosi na predstavu. Svi komentari koji ne zadovoljavaju postavljene kriterijume biće obrisani sa portala.