IDIOT - UMETNICI
IDIOT - DRUGI O PREDSTAVI
Glavni zadatak: karakter idiota. Kako ga razviti. Evo u čemu je glavna misao romana. Kako se u tome liku odražava Rusija. Svet što se moglo razviti u knezu, pokopano je. I zato će biti dovoljno ukazati oprezno na knezu u akciji (...)
Stvarnost je iznad svega. Istina, moguće je na hiljadu načina gledati na stvarnost. Proročanstvo je fantastična stvarnost. Možda je Idiot kao čovek stvarniji nego što izgleda (...)
Stvarnost se ne iscrpljuje postojećim: najveći deo stvarnosti postoji u obliku tajne (...)

(iz arhiva F. M. Dostojevskog o ”Idiotu”)

”Šta može za mene biti fantastičnije od stvarnosti?”
Mene nazivaju psihologom: to nije tačno, ja sam realista u višem smislu reči, tj. ja slikam svu sudbinu čovekove duše.

(Zapisi iz beležnice F. M. Dostojevskog)

Prođite pored nas i oprostite nam našu sreću – ta rečenica iz predstave ”Idiot” koju Nebojša Dugalić izgovara s najnemirnijim mirom i bolesno čistom savešću, jeste, možda, najsnažniji signal učućen čovevečnosti. Jer pred onima kojih nema ili koji će, kao mladi Ipolit, tek biti izuzeti iz životnog šara, svaka sreća mora se pitati nad svojom ispravnošću. Sa bremenom te ogromne umetničke i ljudske odgovornosti, Nebojša Dugalić kreće da oživi Kneza Miškina, da njegovu utopijsku čistotu učini mogućom, da njima potre zlo, nemoral i lažna osećanja. Dugalić to čini snagom svoje krhkosti. Galame stišava finoćom i diskrecijom, ljubav dobija odričući se od nje, on vidi ono što drugi ne vide pa zato i ne bira ono što bi drugi, već što bi sam hteo. Nasuprot toj gospodstvenoj i opojnoj Dugalićevoj tananosti, huji i grmi Rogožin Tihomira Arsića, Rogožin s glavom uzavrelom od strasti, strasti koja nema vremena ni morala, ali kojoj ne manjka emocija. Taj siloviti Rogožin Tihomira Arsića, možda najstvarniji vinovnik komada, postaće paradigma jednog zbrzanog, muškog vremena kojem prekonoćno bogatstvo i sila odnose šalu i ljubav. Takvog Rogožina poželeo bi svaki Dostojevski. Kao inspiracija muških fantazija i ženskih mora, Ivana Žigon će od samog početka, pa i onda kad nije na sceni, svu energiju drame držati pod pretnjom nepogode i oluje iz Nastasjinih haljina. Ali će, u ime nesvesne odmazde, očajna što bivajući svačija ustvari biva ničija, podgrevati nade okolnih nesrećkovića. Nagađajući žanr Nastasjine tuge, Ivana Žigon varira od Koštaninog kontroverznog odricanja do mangupluka Blize Dulitl. Njena apsolutna sceničnost i ženstvena superiornost s kojima se kreće kroz predele Dostojevskog, daju joj za pravo da iskuša još ko zna koja umeća. Jer ona će sigurno, još dugo biti poželjna Nastasja Filipovna. Ako smo i sumnjali da nam još samo Dostojevski fali, postideće nas Sergej Trifunović, tanki, bledi momak u košulji Ipolita. Glumčina iz čijeg lika će zacvileti mnoge osujećene mladosti. Gospodin Marko Nikolić u ulozi Lebedeva i Slavka Jerinića kao Japančina, izvanredno su se nosili sa jakom, mladom konkurencijom. Gotovo moderna, devojački beskrupulozna je Aglaja Daniele Kuzmanović Pavlović. I ne samo oni... kompletan ansambl pod preciznim vođstvom Steve Žigona, impresivna scenografija Borisa Maksimovića, muzika Petra Antonovića, kostim Božane Jovanović, doprineli su monumentalnosti predstave. Šta je bilo, bilo je, ali Stevo Žigon je još uvek majstor režije.

Branka Krilović, Dnevnik TV Bgd


Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs

UNESITE VAŠ KOMENTAR - IDIOT
  • Prepišite Anti-Spam kod:
    19ae6

  • Napomena:
    - Ime, komentar i anti-spam kod su obavezni podaci.
    - Prilikom pisanja komentara slažete se da komentari ne sadrže sledeće: VELIKA slova, reklamiranje, prozivanje, psovanje, vređanje i sadržaj koji se ne odnosi na predstavu. Svi komentari koji ne zadovoljavaju postavljene kriterijume biće obrisani sa portala.