KRITIKE

Najznačajnije delo Gunoovog stvaralačkog opusa gotovo dve i po decenije odsustvovalo je sa beogradske scene i utoliko je pred rediteljem stajao veći izazov. Protiću je bliska kompozitorova ideja, a time čini otklon od Geteove filozofske potke, koja bi nametnula potpuno drugačije, nekome možda očekivanije viđenje Fausta. Reklo bi se da mu ne smeta, naprotiv, da se možda čak i poslužio opaskom Riharda Vagnera o ”dva gizdava studenata iz Latinske četvrti koji traže i hvataju devojku”. (...)
Pevačka podela je besprekorna: mladi Dejan Maksimović (Faust) iznenadio je glumačkim umećem i blistavim visinama; uloga Margarete kao da je pisana za Višnju Pavlović Drakulić, pevačicu ogromne palete emocija, uzbudljivog tembra (volumenu ovog glasa dvorana Centra ”Sava” nije prepreka); Miodrag Mika Jovanović (Mefisto) već po ko zna koji put dominira scenom na kojoj se nađe! Ljubak je Sibel Tatjane Mitić, strastven Valentin Gorana Gligorića. Svi oni (uključujući i izvanredni Hor beogradske Opere) poseduju precizno doteranu dikciju – opera je pevana na originalnom, francuskom jeziku.

Marija Ćirić, POLITIKA, Beograd, 28. oktobar 2002.

(...) Izdvajali su se Mika Jovanović, kao omraženi Mefisto koji je ovom liku scenski i vokalno udahnuo i tu preko potrebnu ”dušu đavola”. Na visini zadatka, naravno, bila je i izvrsna Višnja Pavlović Drakulić, kao Margareta koja je lepotom nastupa i interpretacije održala svojevrstan čas pevanja, donoseći ariju Margarete u III činu. Čiste visine, zadivljujući legato i pijano, bili su pravo osveženje te večeri.

Kristina Brković, BORBA, Beograd, 23. oktobar 2002.



Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs