Lari Zapia: Mislim da Paravidinovi likovi nemaju ništa drugo do to malo zemlje pod nogama (ili to malo žita među prstima) i neko ogromno nebo pod kojim žive. Oni su izolirani od svega, okruženi samo beskrajnim horizontom. Mi živimo drugačije. Mi smo navikli da ne vidimo horizont u svakodnevnom životu, živimo okruženi sivim zgradama, masama drugih tijela, nekim ružnim limenim kutijama na kotačima. Mi moramo dobrano istegnuti vratove da bismo vidjeli nebo ...

KRITIKE

Zarazna otupelost
Bolest porodice M. Larija Zapie je izuzetno zanimljiva, minimalistička, poetski vredna predstava, koja putem analize iščašenih porodičnih odnosa koncipira slikovit, reprezentativan presek stanja u društvu, definisanog odsustvom smisla, što uzrokuje jednu zaraznu otupelost.

Ana Tasić, Politika, 22. oktobar 2006.

Na rubu života
Kao i u znamenitoj Čehovljevoj drami, ili u Felinijevom Amarkordu, i odve je u žiži interesovanja jedna porodica koju, da ne bi baš sve bilo isto, čine dve sestre, brat i otac... Dok Čehovljeve junakinje svoje najlepše uspomene vežu za godine provedene u Moskvi, dok je otac bio živ, u stalnom, naravno, jalovom pregnuću da put Moskve ponovo krenu, u Paravidinovom komadu su ta sećanja vezana za majku i stan u kojem su živeli dok je ona bila živa. Otac, koga znalački igra Miša Janketić, bleda je senka stuba i temelja porodice: smušen, džangrizav, ponekad ni zbog čega prek i mušičav, zapravo slomljen i skrhan, oberučke prepušten zubu neumitnog vremena... Reditelj Lari Zapia opredelio se za znakovitu, preciznu, scenski promišljenu postavku ovog komada, koja se temelji na realističkom minimalizmu, ponekad svedenom do minucioznosti: od glumačke igre, do upotrebe muzike i relativno skučenog, omeđanog prostora. Naime, scena je prekrivena jedrim žitom koje, umesto vode, kaplje iz metalne lule. Tako dobijamo neku vrstu pustinje, koja je ujedno i plodna (pšenica kao simbol hleba, života, rađanja itd) i jalova (pšenica kao nepregledna peščara, izgubljenost u pustinji, bezizlaznost, smrt). S druge strane, minimalistička muzika, koja se živo izvodi na sceni (Žutićeva vrlo dobro svira bas)i koju čujemo u određenim deonicama, uz projekcije kiše i snega, koji stalno padaju, izaziva dodatni utisak čehovljevsko-felinijevske melanholije, učmalosti i životne, emotivne neostvarenosti i jalovosti.

Slobodan Savić, Glas javnosti, 23. oktobar 2006.



Izvor: http://www.jdp.rs