Ja volim ljude i volim ih baš sa svim njihovim slabostima, i to me ne sprečava da budem nemilostiv. Ko čita kakvu moju priču, gde se smejem čijoj slabosti, osetiće jednovremeno da ja simpatišem onoga kome se smejem i dotičem se nežno njegove rane bojeći se da mu ne izazovem bol." - Branislav Nušić

Nušić je pisao i drame razrešavajući sukobe – etikom, patetikom ili – rodoljubljem, a pišući komedije razrešavao je sukobe – smehom koji deluje brže i istinitije od svih etičkih principa. Smeh deluje previše kao sunčeva svetlost. Kada se ima na umu koliko je bilo patnjiu Srbiji Nušićevog doba, a i u Nušićevom životu, onda se može videti koliko je Nušićev smeh bio i lek i samoodbrana i osećanje perspektive i akcija u patnji i superiornost u akciji...

Ukratko – iako je proisticao iz istinskih ljudskih slabosti, Nušićev smeh je snagom svog čovekoljublja („Ja volim ljude...“) uzdizao i ljude iznad njihovih slabosti delujući kao katarza.

Izvor: http://www.pozoriste-slavija.co.rs