LULU - UMETNICI
LULU - SCENE IZ PREDSTAVE

Napomena:
- Klikom na scenu možete uvećati sliku.
- Sve slike su vlasništvo kluba ljubitelja pozorišta i ne mogu se upotrebiti bez prethodne dozvole kluba.
LULU - DRUGI O PREDSTAVI
Gorčin Stojanović: ... Lulu je u priličnoj meri tabula rasa u koju svaki od njenih partnera, svako ko ostavlja pečat volje u taj prazan prostor želje koji je zapravo Lulu, utiskuje nešto što će kasnije postati njena karakterna crta. Jednostavnije rečeno, Lulu nije zadat, gotov karakter, nego je reč o principu u kome se iz čina u čin sakupljaju podaci o karakteru. Drugim rečima, Lulu je proces, i kao lik i kao predstava. Ja nemam velikog razumevanja za pozorište koje nije procesualno. Lulu je dakle proces transformacije, transfiguracije kroz volju drugih, što na kraju dovodi do ostvarenja jednog određenog karaktera koji zbilja postaje tragičan, pa ga mi žalimo, ali to je tek kraj predstave, čak ne ni prvog komada, nego kraj procesa koji ima sedam stanica. U tom smislu je predstava Lulu jedna dosledna, što bi Nemci rekli, »stationen drama«, ili Hrvati »drama postaja«, zapravo fragmentarna dramaturgija – sedam velikih fragmenata, između kojih postoji protok vremena i koji jedan bez drugog ne mogu, ali zasebno svaki od njih ima svoju celinu, i sve je to deo jednog procesa, koji zovemo Lulu. Za mene je teatar proces, za mene je uloga proces, za mene je, na kraju krajeva, režija procesualni čin, a ne konceptualni čin, ili pak samo čulni, ili pak samo opremanje znakovima nekakvog sadržaja ...

(preuzeto iz programa sa predstavu Lulu)

KRITIKE
... Jednom kada je jasno situirao lik Lulu, Stojanović se hrabro i inventivno upušta u promišljanje društvenog konteksta, usput stvarajući kroki reference i neočekivana povezivanja. Scenografija ledene elegancije, kasnog art dekoa, daje rafiniran okvir batrganja ljudskih «životinja» (gde pesma Boba Dilana poprima kabaretsku notu prizivajući duh izvornog ekspresionizma). Pomenimo još i scenu igre maskama koja referencama na platna Ensora i Munka posredno ostvaruje dublju vezu s epohom. Jednostavna intervencija da Džeka Trboseka igra glumac koji igra Dr Šena zaokružuje na najefektniji način dva pola predstave – društveni i psihološki. Lik Lulu postaje savršeno ogledalo jedne epohe (svih epoha) u kome se prelamaju sve društvene uslovnosti. Naizgled uzdržana, gluma Jelene Djokić daje dobru podlogu za tu igru ogledala, za pojašnjenje praznine koju Lulu poseduje i gde se njena lepota uvek iščitava kao obećanje sreće, kao punina. Zanimljiva, bogata predstava kakvih je malo na repertoaru.

Boban Jevtić Lulu, Yellow Cab april 2005.

... Izazovno, pobunjeničko, šokantno, subverzivno, ključne su reči u rečniku ovog reditelja. Njegovim ranim radovima zajednički naslov bi mogao biti «Poslednji dani čovečanstva», naslov komada Karla Krausa koji je Stojanović, pre jedne decenije, režirao na sceni JDP. Sa Krausom i Vedekindom Stojanović deli omrazu i gadjenje na sve večno gradjansko kao na ono što sputava, što je lažno, licemerno, okoštalo, kao futrolu, ili formu, u kojoj se život, i mlado, nesputano biće, krivotvore...

Muharem Pervić Lulu, mit i realnost, Politika, 31. mart 2005.

Izvor: http://www.jdp.rs

UNESITE VAŠ KOMENTAR - LULU
  • Prepišite Anti-Spam kod:
    488ae

  • Napomena:
    - Ime, komentar i anti-spam kod su obavezni podaci.
    - Prilikom pisanja komentara slažete se da komentari ne sadrže sledeće: VELIKA slova, reklamiranje, prozivanje, psovanje, vređanje i sadržaj koji se ne odnosi na predstavu. Svi komentari koji ne zadovoljavaju postavljene kriterijume biće obrisani sa portala.